''Говорили су ми да ћу да се храним на кашичицу, да ћу само лежати у кревету, нећу моћи да причам.''
Разлика између просечних и натпросечних људи је у префиксу, кажу многи. Е, па Милоје спада у ову другу групу, јер је велики борац и увек чини тај додатни напор да промени ствари. Такав је био на терену, ништа другачији није ни у приватном животу и захваљујући тој особини успео је да направи чудо.
- Да су се обистиниле прогнозе лекара из Немачке, боље би било човеку да умре него тако да живи. Говорили су ми да ћу да се храним на кашичицу, да ћу само лежати у кревету, нећу моћи да причам, да ако будем успео да седим то ће бити врх... Када би ме видели да возим аутомобил, поцепали би своје дипломе - рекао је кроз осмех за „Ало!“ Милојe.
Реч је о аутомобилу марке „ауди А6“, прилагођеном особама са инвалидитетом, који је добио од бивших другара из црвено-белог и црно-белог дреса. Укупно 37 људи је учествовало у скупљању средстава да се Звонку омогући квалитетнији живот, а аутомобил је коштао 45.000 евра.
Половином новембра 2007. Милојевић је доживео тешку саобраћајну несрећу у Немачкој када је на њега налетео пољски камион. Са њим је у колима био Милан Ловре, отац фудбалера Горана Ловре, а ватрогасцима је требало три сата да их изваде и пребаце у болицу. Лекари су се борили за Звонков живот четири и по сата, а после дванаестодневне коме, коначно се пробудио. После низа операција, третмана матичним ћеллијама, рехабилитације у Рибарској бањи, успео је да стане на ноге уз помоћ помагала али само на разбоју, тако да је и даље у инвалидским колицима. У овом тренутку није могуће да хода самостално, али како је и сам рекао “човек се нада док је жив”.
- Буда Вујачић (бивши играч Партизана) ми је рекао: „Твоје је само да одабереш ауто, ми ћемо све да завршимо. Имаш само један услов - да изабереш у складу са твојим реномеом. Иначе ћу ти избушити гуме“. Послушао сам га. „Ауди“ ми је спасио главу и желео сам да кренем у нови живот са истим аутомобилом - присетио се Милојевић страшног судара са пољским камионом на аутопуту у Немачкој.
Страх, ужас и бол је остао иза. Милојевић сада гледа како напред. Признаје, није му било свеједно када је сео у кола после несреће.
- У почетку ме возила супруга. Кад бисмо прошли поред камиона, хватала ме је језа, секло ме је нешто преко стомака. Данас, док гледам у камион, кажем себи: „Мајсторе, ти ми ниси могао ништа, јачи сам од тебе!“ И, додам гас. Све сам окренуо на шалу и рекао бих, то је рецепт за опоравак. Истина је да не волим да гледам фотографију смрсканог аутомобила у којем умало нисам настрадао, али и када је погледам помислим најгоре је прошло, сада може само боље да буде.
- Буквално, све сам радим. Могу из колица да пређем у ауто, команде су ручне, лако управљам возилом. Једино ми је потребна помоћ другог лица да убацим и извадим колица из гепека. То је најбољи показатељ да сам био добар спортиста и још бољи човек. Да сам настрадао људи би рекли: „Ето, није ни чудо шта га је снашло“ - каже Звонко.
Осим терапија, на које иде сваким радним даном, није читао књиге и савете аутора-мотиватора, али је пронашао начин како да себи помогне.
- Поштујем све, свако себи проналази најбољи могући начин да помогне, али верујте да ми ништа није било потребно након онога што сам видео сам током опоравка у болници и бањи. Увек може горе да буде - завршио је Милојевић.
Након саобраћајне несреће Звонка нису заборавили бројни пријатељи, колеге, другови, али, такође, ни он није заборавио људе који су му помогли.
- Желим да се захвалим мом куму Дејану Станковићу, Спортском савезу Србије, мом менаџеру из Белгије Дејану Вељковићу, бившим клубовима Црвеној звезди и Јагодини, некадашњим колегама из црвено-белог дреса, Партизана.
Победи се Милоје!
Izvor: redstarbelgrade.info
Нема коментара:
Постави коментар